О књизи: година / „На перону испред Дрејка ишао је воз за станицу смрти. Као и сви остали који су полазили са станице, само се његови путници никада нису вратили назад.... Свака станица коју је посетио дала је свој знак. Тако је „Очај“ додао своје. Свако ко је био ту са њим, који је могао да се врати, такође се мало променио – свако на свој начин. И сви су они... сада стајали испред зеленог, парног воза за „Смрти“. Нико, као и сам Дрејк, није веровао да има смисла ићи на станицу изнова и изнова, покушавајући нешто да поправи, губећи пријатеље и само оне чија су лица изгледала барем мало позната».